У ГАЛЕРИЈИ
АРХИВА ВОЈВОДИНЕ
ИЗЛОЖБУ
КУТИЈА СЕЋАЊА
( о животу јеврејске породице Дрелих из Сомбора ), отворио Мирослав Штаткић, покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.
Госте су поздравили: Бранимир Андрић, директор Архива Војводине, Бранимир Машуловић, директор Градског музеја у Сомбору, госпођа Михал Ливија Тулпан из Израела, власница докумената и експоната, а прочитан је и телеграм амбасадорке Израела у Републици Србији Алоне Фишер – Кам.
КУТИЈА СЕЋАЊА
Живот јеврејске породице Дрелих из Сомбора
Пре шест година у Министарство културе Републике Србије стигао је допис Државног музеја Аушвиц-Биркенау из Пољске са једним питањем – како решити проблем југословенског изложбеног простора на првом спрату Блока 17, који је затворен 2009. године. Званичници музеја су се обратили Београду, као седишту Музеја историје Југославије, правног наследника Музеја револуције народа и народности Југославије, који је 1988. Године преуредио југословенску изложбу у Освјенћиму. Одговор, међутим, није могао да донесе Београд, већ свих шест држава наследница Југославије.
У контактима званичних представника Босне и Херцеговине, Македоније, Словеније, Србије, Хрватске и Црне Горе, одлучено је да се простор, који је од 1963. до 2009. године припадао Југославији, преуреди у складу са савременим политичким реалностима и уз поштовање историјског контекста.
Прецизно дефинисана политика музеја захтевала је да у фокусу свих изложбених наратива буду жртве логора. У складу са њом, представници некадашњих југословенских република, сада шест независних држава, једногласно су донели одлуку да реализују заједничку изложбу. Сагласили су се да у музеју у коме су, поред сталне изложбене поставке, представљене и националне изложбе (Рома, Пољске, Чешке, Словачке, Русије, Француске, Мађарске, Израела, Белгије, Холандије, Аустрије) реализују прву интернационалну изложбу. Испреплетаност живота и судбина заточеника, који су у злогласни концентрациони и логор смрти одведени са простора Југославије, или као Југословени из других делова Европе, онемогућила је дефинисање принципа по коме би жртве биле подељене у контексту данашњих политичких граница.
Поред надлежних министарстава, рад на припреми нове изложбе су подржали и Унескова канцеларија у Венецији, Меморијал де ла Шоа (Француска), Топографија терора (Немачка), Меморијални музеј Холокауста (Сједињене Америчке Државе), као и представници Државног музеја Аушвиц – Биркенау (Пољска) и Националног фонда за жртве националсоцијализма (Аустрија) као посматрачи.
Тако је започео процес прикупљања материјала, сређивања документације и архивске грађе, систематизовања литературе, бележења сведочанстава преживелих и израде прецизног пописа имена оних који су у логор одведени са простора Југославије у периоду 1941. до 1944. године. Одлучено је да се трагедија заточеника логора не изрази цифрама, већ да се жртве персонализују кроз сачувану документацију, предмете, фотографије и филмске снимке, те да се на тај начин приближе савременим генерацијама.
Прикупљање материјала је представљало захтеван процес. После седам деценија није сачувано много тога што би сведочило о животу људи који су убијени у гасним коморама и чији су посмртни остаци спаљивани у крематоријумима нацистичких
логора широм Европе.
Велику помоћ током рада на припреми материјала члановима Радне групе Министарства културе Републике Србије за преуређење Блока 17 пружили су Савез јеврејских општина Србије и Јеврејски историјски музеј. Захваљујући њиховој подршци
и ангажованости, чланови Радне групе успели су да контактирају мали број преживелих логораша Аушвица, али и велики број њихових потомака и пријатеља. Међу њима и Ђорђа Конфортија из Монтреала. Он је истраживачима, између осталог, сугерисао да успоставе контакт са Михал Тулпан из Тел Авива, кћерком Магде Дрелих и Моше
Мусафије који су преживели ужасе Аушвица и у Израелу изградили свој нови живот након Другог светског рата. Михал Тулпан је сачувала богату породичну заоставштину у којој се нашао велики број фотографија, докумената, па чак и неколико важних предмета који су сведочили о животима људи који су потпуно недужни убијани само због свог порекла и припадности јеврејском народу током Другог светског рата. Управо је материјал који је она уступила постао један од основа будуће изложбе у Државном музеју Аушвиц – Биркенау.
Животи њених родитеља Магде и Моше везани су за Сомбор. Највећи део њихових фотографија настао је у Сомбору пре, током и непосредно након завршетка Другог светског рата. На њима су поред чланова породице забележени и овековечени и многи Сомборци. Бројне групне фотографије, као и портрети изузетне експресивности, дочаравају давно прошла времена, којих се мало ко још увек сећа.
Стога је и изложба „Кутија сећања” коју је приредио Градски музеј Сомбор начин фотографијама једне обичне, а у исто време и потпуно посебне сомборске породице проговори о ХХ веку на овим просторима и о Холокаусту. Да се не заборави.
Породица Дрелих 1940.
Отварање изложбе “Кутија сећања”
Порука њене екселенције Алоне Фишер-Кам, амбасадорке Израела
Пре свега, молим вас да ми опростите што не могу да присуствујем отварању “Кутије сећања” – изложбе о две сасвим обичне јеврејске породице из Сомбора, које су имале веома необичну судбину, због трагичних околности изазваних холокаустом.
Ове две динамичне и делатне породице, какве их видимо на фотографијама и документима ове изузетне изложбе, су пример Јеврејске заједнице, која је битисала у граду Сомбору стотинама година, узимајући активног учешћа у друштву и доприносећи његовом благостању. Нажалост, они су такође и сведоци судбина многих јеврејских породица које је истребио нацистички режим.
Драго ми је да видим да су деца Мошеа и Магде, преживелих их холокауста, заједно са градским музејем, могли да прикупе предмете, документа и фотографије и тако оживе историју сомборских Јевреја. Овај пројекат је део свакодневне борбе за очување сећања на жртве холокауста и сећања на јеврејски живот и живу традицију.
Током моја прва три месеца боравка у Србији, имала сам задовољство да обиђем неколико градова у Војводини као што су Нови Сад, Суботица, Панчево и Земун и да се уверим у њихово дуго и богато јеврејско наслеђе и да разумем у којој мери су Јевреји као појединци и као заједница интегрисани у цењене друштвене кругове тих градова.
Користим ову прилику да изразим своју захвалност властима Аутономне Покрајине Војводине на њиховим бескрајним напорима да сачувају јеврејску културу у Покрајини и оживе јеврејске заједнице у њој
Међутим, циљ тих напора није само да оживи прошлост већ и да се загледа у будућност и пошаље јасну поруку о потреби за борбом против антисемитизма и других облика дискриминације, мржње и нетолеранције. Свест и образовање су делотворна средства у овој поруци “Никад више.”
Ја сам одушевљена кад чујем да су Моше и Магда нашли уточиште, изградили нови живот и засновали нову пордицу у Израелу. Израел је као јеврејска држава отворио врата стотинама и хиљадама избеглица из целог света и постао њихова отаџбина.
Допустите ми да изразим захвалност свима онима који су учествовали у организацији “Кутије сећања” изложбе која ће, надамо се, служити као модел за сличне иницијативе које имају исти циљ.