РИМОКАТОЛИЧКИ КУЛТОВИ СРПСКИХ СРЕДЊОВЕКОВНИХ СВЕТИТЕЉА

Хришћански култ у строго религијском, па и у црквеном смислу (што суштински јесте и предмет ове монографије), може се у основи дефинисати на два начина. У ужем смислу означава званично (правоверно) исказивање поштовања према Богу, те вршење службе. У ширем смислу то је свако јавно исказивање обожавања или поштовања. Осим тога, култ се исказује и као поштовање Бога, Богородице или неког одређеног светитеља, као и исказивање обожавања или приписивање неких натприродних, чудесних, моћи божанству, светитељима, реликвијама, иконама, моштима и друго. Обред, односно у хришћанским црквама миса или литургија такође имају велики значај у исказивању култа. За ову тему најважнији је пак култ светаца, који се може најпрецизније дефинисати као одавање почасти на основу натприродних врлина које појединим људима признаје Црква сматрајући при томе да су они сада у рају, те да представљају посреднике између Бога и људи. Молитве и службе њима, било приватне природе или на јавним манифестацијама (богослужењима) саставни су део овог поштовања. Култови светаца су у раном хришћанству били испрва везани за мученике, пострадале за веру у прогонима у Римском царству, али су се временом проширили и на многе друге значајне личности које су својим врлинама постале узори хришћанима. Као један од најбитнијих и најочигледнијих начина исказивања пошто вања према светитељима, те као неодвојив део њиховог култног прослављања јесу и култни списи: житија, службе, химне, похвале и други.