Књига

Навршио се један век од окончања Великог рата, кога је на подручју Србије пратила велика удружена епидемија пегавог тифуса и повратног тифуса. Помор који је тада настао је и данас изазован да се објасни како и зашто се збио, а исто тако и шта је рађено да се епидемије зауставе.

Под насловом „За свога сина Романа” пред српским читаоцем је у целини спис о управљању царством који се приписује Константину VII Порфирогениту, данас најактуелнијем и, свакако, најоспораванијем византијском цару. Историчари су подељени око његове улоге у повести управо из разлога што је дело преостало за њим основни и најстарији извор историје многих савремених народа: „Књига постања северних народа,” – као што је добро приметио француски византолог Алфред Рамбое1 за спис о управљању царством – „Библија, Херодот, Цезар и Тацит њихов”. Свет који је окруживао Константина VII Порфирогнита је цар уредно описао и забележио остављајући свом вољеном, такође у порфири рођеном, сину Роману II упутство како да што мудрије влада царством.

Први пут се Григорије Божовић срео са Македонијом 1908. године. Свршени московски богослов, писац и млади професор Призренске богословије премештен је, по потреби службе, у Битољску гимназију и тамо остао до 1910. године. Негде у време Божовићевог доласка у Битољ Срби у Старој Србији оснивају Српску демократску лигу, са седиштем у Скопљу, а у њен рад се укључује и он дајући велики допринос у националном и просветном раду. Учествовао је у организовању српских школа у Прилепу, Поречу, Кичеву и Крушеву, али и у заштити цркава и манастира од бугарских егзархиста. За неке од његових активности вероватно се неће никада ни сазнати.

Више од три деценије ослушкујем те гласове у тами епохе. Призивам их, записујем и објављујем. Овде је двадесет седам њих изашлих у Националној ревији „Србија“, у венцу „Живот, романи“, од априла 2010. до априла 2024. Једно време помишљао сам да би се они могли сплести у неки чудан документарни роман-вишегласник и сачувати „све што се о нама може рећи, све што се о нама може ћутати“.

Пречица или доскочица до вечности, несвесно или свесно бирана, подгуркивана страховима од истрошивости и жељом за домина – цијом и упорним трајањем зарад колективног опстанка. Отуда Бјелица бира Основно начело Лазе Костића: Лепо, Добро и Ко – рисно, као неуништиву оставштину која одржава људски род. Кроз цивилизацијски ходограм, Бјелица микропростор јединке, у распону од детињства до позне старости, смело и зналачки упоређује с макропростором човечанства, у распону од освита до модерног доба. Његов појединац је радознао, брз и спретан, он би да иде „иза линије“, у жудњи не за новим добром него за повратком на старо добро које памти предачким наслеђем као своје предодређено место