Издања

У великој породичној кући браће Васа и Обрена Зупца, у Невесињу, на међуспрату је била нека остава у коју су се склањале непотребне ствари и мој брат од стрица, Милош, старији од мене две године, и ја, у њој смо пронашли повећи ћуп, пун сребрењака са ликом краља Петра и криомице, на пазарни дан, за мали сребрењак од сељана добијали килограм трешања, јабука или крушака, а за велики су продавци давали динаре да можемо ићи у посластичарницу и по неколико дана.

Није важно која је година. Уписивање година је људско проклетство. Старење и ништа више од тога. Време не може донети ништа добро; само смрт и понеко сећање, које људи називају успоменама и тако све док и оне не нестану у ништавилу бесмисла. За мене је време давно престало да тече. Од дана када сам престала да постојим, мерим га уназад. Олује су се стишале, ја сам их преживела, али не и надживела. То не може нико. Време нових олуја живите ви који сте остали иза мене. Остаћете тако да тумарате у непознатом бесмислу, све док и вас не прогутају тмине илузија, којима нема краја.

У постхумно објављеној књизи која је од најширег читатељства, али и књижевних критичара означена као својеврсни компендијум антрополошког песимизма, Иво Андрић је записао кратко срезану реченицу налик народној пословици или мудрој изреци: „У сваком свом и најситнијем поступку, он је цео присутан.” Ако се неко опажање може применити на лик и разуђено, слојевито дело академика проф. др Дарка Танасковића, онда је то ова мисао најмудријег српског писца: премда делује једноставно и саморазумевајуће, она је вишеструко загонетна.

Соколи представљају словенску културну и националноослободилачку либерално и антиклерикално опредељену организацију која је настала у Чешкој 1862. под руководством и идејним усмерењем Мирослава Тирша.

После атентата и трагичне смрти витешког краља Александра Карађорђевића Ујединитеља 9. октобра 1934. године у Марсеју, по његовој тестаментарној опоруци, до пунолетства младог краљевића Петра II Карађорђевића, Краљевином Југославијом управљало је трочлано Намесништво са кнезом Павлом на челу.

Мађарско-српски односи у ХХ веку имали су нажалост доста критичних и трагичних страница. Два најгора периода били су догађаји у Првом и у Другом светском рату као и неколико година после.

Уједињење Српске православне цркве (СПЦ), које је реализовано непосредно по завршетку Првог светског рата, тачније 1920. године, нипошто не смемо да посматрамо као изоловани догађај, који се десио поменуте године, већ као један процес започет много раније, а који је у тој години, посматрано номинално и фактички, само доведен до свога краја, односно дошао до оног момента према којем су усмеравани сви ранији напори и покушаји.