Издања

Питома бачка равница сведочила је бројним променама када је постала део нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Српско становништво из тзв. пасивних крајева нове краљевине, брдских предела данашње Босне, Херцеговине, Лике, Далмације, Славоније, Црне Горе удахнули су нови живот између Дунава и Тисе. Део српског становништва који је већ живео у Панонској низији, новим разграничењем између Краљевине СХС и Мађарске одабрали су (оптирали) да пређу да живе са својом српском браћом у вековном досањаном сну.

У општини Бачка Топола је тада формирано десет колонистичких насеља. Солунски добровољци, надареници и оптанти дошли из свих крајева Балкана и Панонске низије потражили су нови и бољи живот између долина Криваје и Чика. Нова насеља али и делови већ постојећих постали су место сабрања људи различитих карактера, искуства, обичаја и говора.

Настанак и развој Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ) и у стручној и у општој јавности пословично се гледа из перспективе распада Совјетског Савеза и прилика које су настале након тога. Тада је спољну безбедност новонасталих постсовјетских држава, уместо расформираног Варшавског пакта, требало надоместити новом регионалном безбедносном организацијом. Наиме, одмах по распаду СССР-а, већ 25. децембра 1991. године, иницирани су нови војни и политички интегративни процеси на постсовјетском простору који ће се, временом, проширити и на друге области Азије.

This – English – edition of the book is a translation of the one in the Serbian language, published in 2022 under the title Ustaška zverstva: Zbornik dokumenata (1941–1942). As far as the corpus of the Dossier from the personal fonds of Slavko Odić is concerned – and it makes the essential body of this book – the translation team worked from its Serbian version given in the said book and not from the German original.

Based on the documents in the collection entitled Ustasha Atrocities, it can reliably be concluded that the Ustasha atrocities were a fact of first-class political, then growingly military significance, but they were not processed as such for a relatively long time. The purpose of forming the dossier was, in accordance with German interests, to give this fact due importance. The German occupation factors, both in Serbia and in the Ustasha state, were well acquainted with the mass crimes against Serbs, as well as that the strategic policy of the Ustasha state was the annihilation of the Serbian people. They were well acquainted with the means and methods by which this was achieved, not only in ethnic Serbian areas, but also in Ustasha death camps and concentration camps. Based on the strategic German anti-Serb policy, the Ustasha policy of destroying Serbs (by expulsion and killing) enjoyed German support.

Године 2024. навршило се 110 година од доласка Р. А. Рајса у Краљевину Србију (1914) и 95 година од његове смрти у Београду, Краљевина СХС (1929). Култура памћења, оно што одржава континуитет једног друштва и представља фундамент његовог идентитета, од суштинске је важности за сваки народ, посебно за српски, који се често опредељивао за политику заборава, правећи непотребне и штетне историјске и друштвене дисконтинуитете. Без неговања културе памћења тешко је замислити културу уопште, јер се она, као одлика људске врсте, темељи на културној традицији и културном напретку (Илић, 1991: 18). Отуда је и сам новостворени појам културе поништавања (в. Антонић, 2024) суштински – оксиморон. Нема напретка без традиције које опет нема без памћења, нема ни напретка ни традиције без идентитета групе којој се припада пошто је она њихов носилац, а идентитет се темељи на мноштву међусобних веза и односа, унутаргрупних и према другим групама, које су ткане кроз историју, које се стварају данас и настајаће и сутра. Зато је важно памтити личности и догађаје, који су учествовали у креирању неког групног идентитета.

Књиге из колекције У епицентру су писане о стварним људима, догађајима и доживљајима. У уводном тексту првог издања, аутор је на најсажетији начин објаснио смисао ове документарно-књижевне прозе, хибридне публицистике или новинарске (репортерске) аутобиографије, те како треба читати његове истините приче. Те приче и доживљаји проистичу из безбројних сусрета са људима и новинарских путовања која је забележио и предузимао прво зато што је то био његов професионални посао, али и зато што је читав живот био ловац на новинске приче, трагао за добром причом и човеком као протагонистом и тежиштем сваке приче.

Питање односа свештенства према политичкој ситуацији која се обликовала на простору Југославије у последњим годинама Другог светског рата представља тему о којој се заиста има шта рећи.

Број православних, римокатоличких или муслиманских свештенослужитеља у партизанским редовима на самом почетку рата, то јест током 1941. године, у поређењу са оним који су били оријентисани према, на пример четничком или усташком покрету, био је приметно мали. Највећи број свештенослужитеља који су приступили партизанима у првој фази рата били су свештеници Српске Православне Цркве, поготово парохијски свештеници, монаси и богослови/студенти који су пре рата припадали Митрополији црногорскоприморској.

Књиге из колекције У епицентру су писане о стварним људима, догађајима и доживљајима. У уводном тексту првог издања, аутор је на најсажетији начин објаснио смисао ове документарно-књижевне прозе, хибридне публицистике или новинарске (репортерске) аутобиографије, те како треба читати његове истините приче. Те приче и доживљаји проистичу из безбројних сусрета са људима и новинарских путовања која је забележио и предузимао прво зато што је то био његов професионални посао, али и зато што је читав живот био ловац на новинске приче, трагао за добром причом и човеком као протагонистом и тежиштем сваке приче.

„Луда кућа“ је на крају града. У блоку 45. До ње воде сви трамваји што на Нови Београд иду. Аутобуси 73, 95, 94, 601 и остали троцифрени. На фасади мурал др Дабића. На зидовима су слике неподобних Срба. Неподобни су гости, а неподобан је и газда Томаш Ковијанић. Има у њему два метра. Дурмиторац је. Кад викне, чује се до врха солитера. За сваки случај, држи поред ноге од астала мегафон. Па, кад политичке дискусије о квалитету домаће ракије (доноси је певач народних песама Нешо Лутовац, чувен по „Мостовима на Морачи”) постану прегласне, газда Томаш викне у мегафон и нема тога политичког става који може да се чује. Откад су, декретом надлежних, укинути и пострадали, као жртве транзиције, локали српског „Бермудског троугла”: „Липа”, „Шуматовац” и „Грмеч”, седим у „Лудој кући” са добрим и незамерним комшијама, ближим од кошуље.

„Кафана је”, рече, једном давно, Добрица ћосић, „једина српска демократска институција”. Зато је и уништен београдски „Бермудски троугао”. Да се не окупљају новинари, што их је заобишла лустрација и откривају теорију завере.

Крајем 2022. НИПД „Сремске новине“ и Архив Војводине издали су књигу Орао међу соколима – политичка и лирска заоставштина др Лазара Рашовића, аутора Стева Лапчевића. Књига у којој је по први пут исписана биографија сремскомитровачког градоначелника и доктора права, др Лазара Рашовића, једне сасвим необичне појаве на сремском политичком небу и човека који је водио несвакидашње буран и динамичан живот, назначена је већ тада као „први том“. У њој су, поред биографије, донети и сви текстови које је Рашовић за свога живота штампао као књиге и брошуре.

Овај рукопис својеврсни је наставак те књиге, а у њему објављени Рашовићеви новински текстови, допуна су биографији.

Замислите писца који живи без снова – ништа не сања – а који неочекивано пропада у сан. Док је у послу писца, док куца текст. Занемарићемо повреде главе; коначно, измишљен је после и кавез за главу: када падне, падне на мекано и не повреди се. Али, по писца је најстрашније што, када се пробуди, у већ написаном не може да се снађе. Остају му само фрагменти које би требало повезати, а он их се не сећа.