Издања

Још увек мало људи и данас зна да је у Равногорском или четничком покрету и јединицама Југословенске војске у Отаџбини ( ЈВуО) у току Другог светског рата био знатан број наших муслимана. Још мање се зна да су имали представнике у Равногорском покрету, тј. његовом политичком делу Врховне команде, као и у Централном националном комитету (ДМ) на челу са генералом Драгољубом Дражом Михаиловићем. Била је формирана и Муслиманска национална војна организација (МНВО) са муслиманским четничким јединицама којим су командовали муслимани. То су били људи који су Краљевину Југославију сматрали својом државом на челу са династијом Карађорђевића. Такође, сматрали су да је Равногорски покрет са ЈВуО организовани покрет отпора окупацији на челу са генералом Дражом Михаиловићем, легитимним представником међународно признате избегличке Владе и краља Петра II Карађорђевића који су се привремено налазили у Лондону. Многи од њих су се осећали Србима исламске вероисповести или као Југословени, што је било исто.

Припадници Равногорског покрета, јединица ЈВуО и њихове присталице нису били против своје државе Југославије као што су били усташе, балисти, неки екстремни муслимански кругови и они који су Немце и Италијане сматрали „ослободиоцима“ а не окупаторима. Равногорци, припадници ЈВуО и њихове присталице су се борили да се сачува та држава и да се њено унутрашње уређење уреди на један праведан и демократски начин уз поштовање свих народа и вера и да се исправи велика историјска неправда, учињена српском народу који је својим великим људским и материјалним жртвама створио ту државу и у Првом и у Другом светском рату и утопио у њу своје две раније независне државе: Србију и Црну Гору.

Популационо и територијално мали народи и државе, који се налазе у унутрашњости верских, цивилизацијских, економских, идеолошких, геополитичких и геостратегијских „пан-области”, у контексту тзв. процеса дугог трајања већином немају много дилема, а ни избора. Геодетерминистички им је одређено где историјски припадају, уз који центар моћи се сврставају, којом интересном сфером су обухваћени, како се у преломним временима опредељују, у ком смеру се дугорочно оријентишу, „којем царству ће се приволети”, с ким ће да граде своју будућност… Они су „сламка међу вихорове” и њих носи матица историје на коју они уопште не утичу или утичу веома мало. У међународним односима се по правилу ништа не питају, односно третирани су не као „субјекти” који мање-више самостално одлучују о себи и нарочито о другима, већ као „објекти” којима се манипулише и који често за велике силе представљају „монету за поткусур”. Изузеци су веома ретки, краткотрајни и најчешће су плаћени високом ценом.

Српски народ и државу једна колосална историјска личност је привилеговала да могу бити поштеђени таквог „оријентацијског тумарања”. ГЕОПОЛИТИКА СВЕТОСАВЉА 375 Био је то принц Растко Немањић – потоњи Свети Сава. Прави и несумњиви „отац нације”! Он је српски народ, а у складу са Символом вере, не само верски ситуирао унутар „једне, свете, саборне и апостолске Цркве” – Православне – већ га је и увео у ред малобројних етноса који имају своју, независну, помесну цркву, у то време архиепископију, а сада патријаршију.

Питома бачка равница сведочила је бројним променама када је постала део нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Српско становништво из тзв. пасивних крајева нове краљевине, брдских предела данашње Босне, Херцеговине, Лике, Далмације, Славоније, Црне Горе удахнули су нови живот између Дунава и Тисе. Део српског становништва који је већ живео у Панонској низији, новим разграничењем између Краљевине СХС и Мађарске одабрали су (оптирали) да пређу да живе са својом српском браћом у вековном досањаном сну.

У општини Бачка Топола је тада формирано десет колонистичких насеља. Солунски добровољци, надареници и оптанти дошли из свих крајева Балкана и Панонске низије потражили су нови и бољи живот између долина Криваје и Чика. Нова насеља али и делови већ постојећих постали су место сабрања људи различитих карактера, искуства, обичаја и говора.

Настанак и развој Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ) и у стручној и у општој јавности пословично се гледа из перспективе распада Совјетског Савеза и прилика које су настале након тога. Тада је спољну безбедност новонасталих постсовјетских држава, уместо расформираног Варшавског пакта, требало надоместити новом регионалном безбедносном организацијом. Наиме, одмах по распаду СССР-а, већ 25. децембра 1991. године, иницирани су нови војни и политички интегративни процеси на постсовјетском простору који ће се, временом, проширити и на друге области Азије.

This – English – edition of the book is a translation of the one in the Serbian language, published in 2022 under the title Ustaška zverstva: Zbornik dokumenata (1941–1942). As far as the corpus of the Dossier from the personal fonds of Slavko Odić is concerned – and it makes the essential body of this book – the translation team worked from its Serbian version given in the said book and not from the German original.

Based on the documents in the collection entitled Ustasha Atrocities, it can reliably be concluded that the Ustasha atrocities were a fact of first-class political, then growingly military significance, but they were not processed as such for a relatively long time. The purpose of forming the dossier was, in accordance with German interests, to give this fact due importance. The German occupation factors, both in Serbia and in the Ustasha state, were well acquainted with the mass crimes against Serbs, as well as that the strategic policy of the Ustasha state was the annihilation of the Serbian people. They were well acquainted with the means and methods by which this was achieved, not only in ethnic Serbian areas, but also in Ustasha death camps and concentration camps. Based on the strategic German anti-Serb policy, the Ustasha policy of destroying Serbs (by expulsion and killing) enjoyed German support.

Године 2024. навршило се 110 година од доласка Р. А. Рајса у Краљевину Србију (1914) и 95 година од његове смрти у Београду, Краљевина СХС (1929). Култура памћења, оно што одржава континуитет једног друштва и представља фундамент његовог идентитета, од суштинске је важности за сваки народ, посебно за српски, који се често опредељивао за политику заборава, правећи непотребне и штетне историјске и друштвене дисконтинуитете. Без неговања културе памћења тешко је замислити културу уопште, јер се она, као одлика људске врсте, темељи на културној традицији и културном напретку (Илић, 1991: 18). Отуда је и сам новостворени појам културе поништавања (в. Антонић, 2024) суштински – оксиморон. Нема напретка без традиције које опет нема без памћења, нема ни напретка ни традиције без идентитета групе којој се припада пошто је она њихов носилац, а идентитет се темељи на мноштву међусобних веза и односа, унутаргрупних и према другим групама, које су ткане кроз историју, које се стварају данас и настајаће и сутра. Зато је важно памтити личности и догађаје, који су учествовали у креирању неког групног идентитета.