СРЦЕ МАЛЕ ПТИЦЕ

На позив Уредништва нашег угледног часописа Повеља, 2016. године, написала сам за рубрику Позитив нешто под насловом „Десет (не)снимљених фотографија”. Данас, то нешто што сам тада написала, допунила сам и објединила у збирку малих приповести. Нисам писала увек, не сваки дан, јесам ноћу, јесампред уснуће. Некада и пробуђена из сна, када је једини услов да могу да наставим сан, било писање. И писала сам, онолико колико је било потребно, знала сам тачну меру, потребну да, када завршим, одмах усним. У тим свескама записујем и поезију, наливпером. Само једним, наливпером, старинским, добијеним пре више деценија. Приповести које су ми биле потребне за овај наум биле су ту. Понекад сам само њих записивала, јер је снага свакодневних догађаја била толика да се могла изразити једино на овај начин. Оне описују сунчеву светлост, месечеве мене, људе и догађаје у међусобним преплетајима. Стога је приповести требало изабрати, проредити, прилагодити и припремити за улазак у ову књигу. Припитомити, да се не скривају од злих срца, вечно расположених. Да не црвене ако се неком допадну, и не беже.