Издања

„Седамдесет две године живота и нешто више од четрдесет година рада можда ми не даје за право да пишем о себи и животу у пет држава. Родио сам се у Федеративној Републици Југославији, у селу Брод, на обронцима Шар планине, од оца Далифа и мајке Кадире. Тамо сам живео девет година, похађао Основну школу „Зенуни” у Броду, а прва слова сам научио од свог учитеља, Николе Башчаревића, који и данас живи у Звечану. Живео сам и одрастао у Социјалистичкој Југославији, у којој сам се школовао и радио, напредовао у СРЈ, пробудио сам се запрепашћен што живим у Соланиној заједници Србије и Црне Горе, што ми је пало најтеже у животу, а пензионисан сам у Србији. То је био мој живот у „годинама једног времена”. Имао сам срећу да живим у једном мирном времену и несрећу да ми се, као и многима, са побуном на Косову и Метохији, ратовима, који су избили деведесетих, распаду земље, у ратовима који су били ратови мржње, све сручи на главу, од доброг до најгорег…“

Трагични догађаји који су се одиграли на тлу бивше Југославије током последње деценије ХХ века и данас су неисцрпан извор интересовања и изузетно актуелна тема у дневно-политичком животу њених некадашњих република, али, у одређеној мери, и у свакодневници њихових грађана. Хронолошка дистанца од пуне три деценије и несмањена актуелност чине да критичко сагледавање догађаја, личности, идеја и процеса везаних за овај период националне историје данас представљају важан задатак за историчаре. Један од најзначајнијих актера грађанског рата који се збио на тлу Босне и Херцеговине, био је командант Главног штаба Војске Републике Српске генерал Ратко Младић. Са кључном улогом у војним дешавањима, али врло присутан и у политичком животу и мировним процесу, он се истакао као један од лидера српског народа на ратом захваћеном простору западно од реке Дрине. Као такав, препознат је био и од стране штампе у Савезној Републици Југославији. Један од листова који је свакодневно изештавао о војно-политичкој ситуацији у Републици Српској, а чији је неизоставни актер био и генерал Младић, био је и новосадски Дневник…

Књига је аутентична архивска грађа која дефинитивно расветљава политичко-војни споразум Италије и српских устаника који је српском националном корпусу у Книнској Крајини и на Тромеђи омогућио да физички преживи. Реч је о фамозном Отрићком споразуму и оном у Пађенима, о којима се у нашој историографији доста писало, али без икакве документационе подлоге, па су све те расправе међусобно супротне, а датуми, локалитети, догађаји измешани, и заслуге приписане различитим личностима, све у зависности од аутора и извора (партизани, четници, наменска историјска истраживања из времена социјализма, националисти из дијаспоре и сл). Све до данашњих дана и открића ове архивске грађе, није се тачно знало ко су истински идејни творци и актери дипломатско-политичко-војног чина без ког би засигурно дошло до потпуног физичког уништења српског народа на овом простору од стране усташа и НДХ.

Аутор књиге је Салваторе Лои, италијански обавештајац који је, по налогу италијанског окупационог војног врха у Далмацији, о чему такође постоји обилна и релевантна архивска грађа иако у српској историографији још непреведена и необрађена, први успео да ступи у контакт са српским устаницима.

The regional problem in the second Yugoslavia (1945–1990) was never a question of economic disparities only: it was interrelated with the national question and the question of the organization of the state. It also reflected various historical influences and the resultant mixture of different cultural patterns.
In Yugoslavia, official definition of the magnitude of the regional problem resulted from the interaction of the regional power configuration, economic interests, political will and the ruling ideological postulates. Thus the status of underdevelopment and the volume of transfers were determined by (unlimited) aspirations, on the one hand, and (limited) possibilities, on the other.