Књига

У великој породичној кући браће Васа и Обрена Зупца, у Невесињу, на међуспрату је била нека остава у коју су се склањале непотребне ствари и мој брат од стрица, Милош, старији од мене две године, и ја, у њој смо пронашли повећи ћуп, пун сребрењака са ликом краља Петра и криомице, на пазарни дан, за мали сребрењак од сељана добијали килограм трешања, јабука или крушака, а за велики су продавци давали динаре да можемо ићи у посластичарницу и по неколико дана.

Није важно која је година. Уписивање година је људско проклетство. Старење и ништа више од тога. Време не може донети ништа добро; само смрт и понеко сећање, које људи називају успоменама и тако све док и оне не нестану у ништавилу бесмисла. За мене је време давно престало да тече. Од дана када сам престала да постојим, мерим га уназад. Олује су се стишале, ја сам их преживела, али не и надживела. То не може нико. Време нових олуја живите ви који сте остали иза мене. Остаћете тако да тумарате у непознатом бесмислу, све док и вас не прогутају тмине илузија, којима нема краја.

У постхумно објављеној књизи која је од најширег читатељства, али и књижевних критичара означена као својеврсни компендијум антрополошког песимизма, Иво Андрић је записао кратко срезану реченицу налик народној пословици или мудрој изреци: „У сваком свом и најситнијем поступку, он је цео присутан.” Ако се неко опажање може применити на лик и разуђено, слојевито дело академика проф. др Дарка Танасковића, онда је то ова мисао најмудријег српског писца: премда делује једноставно и саморазумевајуће, она је вишеструко загонетна.

Соколи представљају словенску културну и националноослободилачку либерално и антиклерикално опредељену организацију која је настала у Чешкој 1862. под руководством и идејним усмерењем Мирослава Тирша.

После атентата и трагичне смрти витешког краља Александра Карађорђевића Ујединитеља 9. октобра 1934. године у Марсеју, по његовој тестаментарној опоруци, до пунолетства младог краљевића Петра II Карађорђевића, Краљевином Југославијом управљало је трочлано Намесништво са кнезом Павлом на челу.

Мађарско-српски односи у ХХ веку имали су нажалост доста критичних и трагичних страница. Два најгора периода били су догађаји у Првом и у Другом светском рату као и неколико година после.

Уједињење Српске православне цркве (СПЦ), које је реализовано непосредно по завршетку Првог светског рата, тачније 1920. године, нипошто не смемо да посматрамо као изоловани догађај, који се десио поменуте године, већ као један процес започет много раније, а који је у тој години, посматрано номинално и фактички, само доведен до свога краја, односно дошао до оног момента према којем су усмеравани сви ранији напори и покушаји.

Поводом 185 година од смрти Николаја Станкјевича (9. октобар 1813, Русија Острогошк – 7. август 1840, Краљевина Сардинија, Нови Лигуре) представљамо једно од најдрагоценијих сведочанстава историјског памћења – 85 његових писама.

Новица СтевановићВЕШТИНА РАТОВАЊА Вожда Карађорђа2. допуњено издање ИздавачиАрхив ВојводинеУдружење новинара Србије Главни и одговорни уреднициДр Небојша Кузмановић, директор Архива ВојводинеЖивојин Ракочевић, председник Удружења новинара Србије УредникТатјана Цавнић Технички уредникЕнес Међедовић Рецензијапроф. др Радован Илић,пуковник Војске Србије Лектура и коректураСлађана МирчевскиСузана Адамов Пред читаоцима је друго (допуњено) издање књиге Вештина ратовања вожда Карађорђа, које се појављује

Кнут Флувик ТуресенПУТ СМРТИСрпски интернирци у Норвешкој од 1942. до 1945. ИздавачиПРОМЕТЕЈ, Нови СадАРХИВ ВОЈВОДИНЕ, Нови Сад За издавачеКорана Боровић, директор ИК Прометејдр Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине УреднициЗоран Колунџијадр Небојша Кузмановић Припрема за штампуПРОМЕТЕЈ, Нови Сад Књига коју сада читаш објављена је на иницијативу Фонда за културу сећања Крвави пут. Она говори о једном

Међународни политички односи стари су, као политичка пракса, још од времена када су древне државе почеле да успостављају међусобне односе трговине и сарадње, а поготово када су своје несугласице или планове експанзије решавале ратовима или другом врстом међусобног сукобљавања (економске санкције, физичке блокаде, подстицање унутрашњих побуна и сл.).

Истраживачки подухват који је предузео и остварио Часлав Оцић и који је представљен у овом делу по својој обухватности, по својим теоријским дометима и примењеним методолошким поступцима такав је да превазилази све до сада учињене тимске, а тим пре појединачне, научне напоре и резултате у овој области. Обим, ширина и дубина емпиријског захвата, те бројност нових налаза, које овде нуди Оцић, оправдава оцену да је реч о капиталном делу у теоријском, методолошком и емпиријском смислу.

Двадесет година епископске службе Његовог Пресвештенства проф. др Јована (Пурића) и четрдесет година његове делатности у Цркви обележено је 2024. године. Богата персонална биобиблиографија која се објављује овим поводом сведочи о његовој плодоносној и трудбеној служби Цркви Христовој.

Збирку пјесама са прекрасним насловљењем „Небеска дошаптавања“ Јово Радош отвара кратком, рекли бисмо, пркосном пјесмом, „Још сам ту“. Као да пријатељима поручује да је, иако времешан, још са нама и међу нама, а „оној другој страни“- још сам животан, још стварам, још отимам од живота.

Летњи БДС форум „Култура сећања: улога архива, библиотека и музеја”, одржан je од 23. до 27. јуна 2025. у Новом Саду, Лакташима, Доњој Градини и Београду. Реализован је као заједнички пројекат Библиотекарског друштва Србије, Библиотекарског друштва Русије, Архива Војводине, Друштва библиотекара Републике Српске, Музеја жртава геноцида и Јавне установе „Спомен-подручје Доња Градина”.

Пред читаоцем је књига Бориславa Ђукићa под речитим насловом Непреболни ожиљци малих логораша. Аутор ју је посветио страдалној деци Козаре и Поткозарја, жртвама једне од највећих трагедија Другог светског рата на тлу Југославије.

Слободан (Дане) Машић остаје трајно у српској култури, а захваљујући понајвише двјема, не тако честим, особинама. Прву од њих народ обично зове храброст, а иоле упућени у збивања на тзв. културној сцени добро знају да се у тмурним временима његов усамљени глас јављао као глас слободе. Машићев ангажман никад није молећив, а није ни осветољубљив, чак и кад, на примјер, збори о жалосним искуствима, туђим и својим. Из текстова ове књиге избија достојанство и право личности (било које) да живи живот
достојан човјека.

Књига Миломира Главчића „Трн у нози на дугачком путу“ представља више од аутобиографског сведочанства једног живота. Она је и прича о путу човека који је отаџбину носио у срцу без обзира на то што је судбина његов радни и животни век везала за иностранство. Главчићево дело је доказ да истинско родољубље није везано за место боравка, већ за спремност да се својим делима помогне народу и земљи из које потичемо.

The most pressing challenge for contemporary humanity is to overcome the dual consciousness: the scientific belief in the impossibility of increasing the amount of world’s energy and the religious conviction that the creation of the world cannot continue. In his seminal work The Meaning of the Creative Act (1916), the renowned Russian philosopher Nikolai Berdyaev thus describes the predicament of contemporary humanity. In his uncompromising style, Berdyaev urges us to transcend two axioms—the foundational pillars of our dominant Weltanschauung.

Рукопис ђенерала Митра Мартиновића вишеслојно је и по много чему специфично дјело. Записивање моралних норми и начела је веома ријетко, рукопис пред нама је раритетно, али успјешно штиво. Састоји се од неколико десетина поглавља, која се на концизан начин баве различитим поимањима човјековог постојања. У намјери да запише и формулише етику свога поимања, ђенерал Митар успио је да надиђе сопствено и досегне универзално. У средиште својих сентенци ставља човјека и уздиже га на највиши пиједестал.

У 21. веку, миграције се све више посматрају као начин живота, пре свега за оне који могу да путују без визних ограничења. Међу исељеницима, неки се трајно населе у земљи пријема, други се врате у отаџбину, а неки живе у сталном кретању између ове две одреднице.

Објава рата од стране Аустроугарске Србији, највећем балканском народу, 1914, донела је дотад невиђену катастрофу. Аустро-угарски ултиматум упућен је влади Краљевине Србије 23. јула 1914. године. То је учињено због Сарајевског атентата који је извршио Гаврило Принцип, убивши аустријског престолонаследника Фердинанда и његову супругу на Видовдан споменуте године. Ултиматумом се од Србије тражило десет разних захтева. Србија је пристала да испуни девет, док један, који се односио на то да аустријско-угарски истражни органи уђу у Србију и воде истрагу на њеној територији, није могла прихватити јер би то било кршење устава и суверенитета државе.

Навршио се један век од окончања Великог рата, кога је на подручју Србије пратила велика удружена епидемија пегавог тифуса и повратног тифуса. Помор који је тада настао је и данас изазован да се објасни како и зашто се збио, а исто тако и шта је рађено да се епидемије зауставе.

Под насловом „За свога сина Романа” пред српским читаоцем је у целини спис о управљању царством који се приписује Константину VII Порфирогениту, данас најактуелнијем и, свакако, најоспораванијем византијском цару. Историчари су подељени око његове улоге у повести управо из разлога што је дело преостало за њим основни и најстарији извор историје многих савремених народа: „Књига постања северних народа,” – као што је добро приметио француски византолог Алфред Рамбое1 за спис о управљању царством – „Библија, Херодот, Цезар и Тацит њихов”. Свет који је окруживао Константина VII Порфирогнита је цар уредно описао и забележио остављајући свом вољеном, такође у порфири рођеном, сину Роману II упутство како да што мудрије влада царством.

Први пут се Григорије Божовић срео са Македонијом 1908. године. Свршени московски богослов, писац и млади професор Призренске богословије премештен је, по потреби службе, у Битољску гимназију и тамо остао до 1910. године. Негде у време Божовићевог доласка у Битољ Срби у Старој Србији оснивају Српску демократску лигу, са седиштем у Скопљу, а у њен рад се укључује и он дајући велики допринос у националном и просветном раду. Учествовао је у организовању српских школа у Прилепу, Поречу, Кичеву и Крушеву, али и у заштити цркава и манастира од бугарских егзархиста. За неке од његових активности вероватно се неће никада ни сазнати.

Више од три деценије ослушкујем те гласове у тами епохе. Призивам их, записујем и објављујем. Овде је двадесет седам њих изашлих у Националној ревији „Србија“, у венцу „Живот, романи“, од априла 2010. до априла 2024. Једно време помишљао сам да би се они могли сплести у неки чудан документарни роман-вишегласник и сачувати „све што се о нама може рећи, све што се о нама може ћутати“.

Пречица или доскочица до вечности, несвесно или свесно бирана, подгуркивана страховима од истрошивости и жељом за домина – цијом и упорним трајањем зарад колективног опстанка. Отуда Бјелица бира Основно начело Лазе Костића: Лепо, Добро и Ко – рисно, као неуништиву оставштину која одржава људски род. Кроз цивилизацијски ходограм, Бјелица микропростор јединке, у распону од детињства до позне старости, смело и зналачки упоређује с макропростором човечанства, у распону од освита до модерног доба. Његов појединац је радознао, брз и спретан, он би да иде „иза линије“, у жудњи не за новим добром него за повратком на старо добро које памти предачким наслеђем као своје предодређено место

The Balkans are known as conflicted, unstable and relatively technologically and economically backward – and above all – as the region burdened by stereotypes. How could nowadays be defined the economic, or more exactly general developmental basis of long-term peace and stability in the Balkans?